-„Maj­stor­ski po­tez ki­sta Igo­ra Bo­go­je­vi­ća sje­di­nju­je slo­bo­dan duh ko­nja i na­go­vje­šta­va nji­ho­vu po­no­snu i sna­žnu pri­ro­du. Kroz isto­ri­ju ko­nji su po­tvr­di­li svo­je is­traj­no pri­ja­telj­stvo ko­je je bi­lo na mno­gim is­ku­še­nji­ma ka­ko je ci­vi­li­za­ci­ja na­pre­do­va­la. Nji­ho­va pri­ro­da po­sta­la je neo­dvo­ji­va od čo­vje­ka, uve­zu­ju­ći se s čo­vje­kom, pri­tom oču­vav­ši svo­ju slo­bod­nu vo­lju. Bo­go­je­vić uspi­je­va da in­ko­r­po­ri­ra vje­ko­vi­ma sta­ra zna­nja i kon­ci­zno upu­ti po­sma­tra­ča u pri­mi­tiv­ne poj­mo­ve ras­ko­ši, ko­ji su isto­vre­me­no isti­ni­ti i ilu­zi­o­ni­stič­ki. Bo­go­je­vić sta­vlja fi­zič­ko u po­zi­ci­ju vječ­nog šap­ta, ili, dru­ga­či­je re­če­no, skri­ve­nog i emo­ci­o­nal­nog uz­bu­đe­nja. Nje­gov rad la­ko iz­ne­na­đu­je za­ko­ni­to­sti kog­ni­tiv­nih pro­ce­sa iz­vla­če­ći na vi­dje­lo naj­tam­ni­ju stra­nu na­šeg bi­va­nja” – za­pi­sa­li su ame­rič­ki li­kov­ni kri­ti­ča­ri o ra­du Pod­go­ri­ča­ni­na, mr Igo­ra Bo­go­je­vi­ća, ko­ji već ne­ko­li­ko go­di­na ži­vi i ra­di u Nju­jor­ku. Sli­kar se ob­reo u SAD na­kon što je po za­vr­šet­ku li­kov­ne aka­de­mi­je na Ce­ti­nju, svo­ja zna­nja usa­vr­ša­vao u Ati­ni, po­tom po­no­vo na Ce­ti­nju, a on­da po­čeo da iz­la­že u Cr­noj Go­ri i ino­stran­stvu. Pre­su­dan je bio nje­gov bo­ra­vak u Pa­ri­zu, gdje su nje­go­vi ra­do­vi za­pa­li za oko nju­jor­škim ga­le­ri­sti­ma, na či­ji po­ziv se i oti­snuo u Ve­li­ku ja­bu­ku.
Kra­jem de­cem­bra pro­šle go­di­ne Bo­go­je­vić je iz­la­gao na ko­lek­tiv­noj iz­lo­žbi u nju­jor­škoj ga­le­ri­ji „Ce­res”, sa još de­vet umjet­ni­ka. Pred­sta­vio se sa tri naj­no­vi­ja ra­da.
● Ko­li­ko su ko­lek­tiv­ne iz­lo­žbe do­bre, i za­što su po­treb­ne umjet­ni­ku?
- Na iz­lo­žbi sam se pred­sta­vio za­jed­no sa još de­vet umjet­ni­ka. Za­stu­plje­no je sli­kar­stvo, va­jar­stvo, gra­fi­ka, kon­cep­tu­al­na umjet­nost, fo­to­gra­fi­ja. Pot­pu­no raz­li­či­ti vi­do­vi iz­ra­ža­va­nja, ali ob­je­di­nje­ni ko­he­rent­nim kva­li­te­tom. Upra­vo ta raz­li­či­tost iz­la­ga­ča i umjet­nič­kog iz­ra­za či­ni ovu iz­lo­žbu za­ni­mlji­vom. Grup­ne iz­lo­žbe su i pri­li­ka za in­ten­ziv­ni­jom ko­mu­ni­ka­ci­jom sa pu­bli­kom, kao i sa dru­gim umjet­ni­ci­ma.
● Ko­li­ko je ak­tu­el­na cr­no­gor­ska li­kov­na sce­na, kao i re­gi­o­nal­na, po­zna­ta ta­mo­šnjim ga­le­ri­sti­ma i pu­bli­ci? Gdje je na­še mje­sto? Da li se ono što mi­sli­mo o se­bi po­kla­pa sa re­al­no­šću?
- Te­ško da mo­že­mo go­vo­ri­ti o ak­tu­el­no­sti cr­no­gor­ske li­kov­ne sce­ne, ov­dje u Nju­jor­ku. Pu­bli­ka i ga­le­ri­sti je ja­ko sla­bo po­zna­ju.
● Ko­li­ko je te­ško da se „pro­bi­je­te”? U ko­joj mje­ri i ka­ko se ame­rič­ki si­stem raz­li­ku­je od na­šeg? Da li su ame­rič­ki umjet­ni­ci u pred­no­sti u od­no­su na one ko­je do­la­ze iz­van gra­ni­ca SAD?
- Nju­jo­rk je ko­smo­po­lit­ski grad i pri­hva­ta sve bez ob­zi­ra oda­kle do­la­ze. S te stra­ne, mi­slim da ame­rič­ki umjet­ni­ci ni­su apri­o­ri u pred­no­sti. Nji­ho­va pred­nost je sa­mo u lo­gi­stič­kom smi­slu. Oni ko­ji su ov­dje od­ra­sli i za­vr­ši­li ško­le, ima­ju po­ro­di­cu i pri­ja­te­lje u start­noj su pred­no­sti u od­no­su na one ko­ji tek do­la­ze i sve gra­de is­po­čet­ka. Moj do­la­zak u Nju­jork bio je ini­ci­ran po­zi­vom za iz­lo­žbu od stra­ne ga­le­ri­je u So­hou što mi je otvo­ri­lo od­re­đe­ne per­spek­ti­ve. U tre­nut­ku ka­da sam po­zvan bio sam u Pa­ri­zu i taj po­ziv je uti­cao da pro­mi­je­nim mje­sto bo­rav­ka.
● Da li li­kov­ni umjet­nik u SAD mo­že ži­vje­ti od pro­da­je svo­jih ra­do­va? Ko su umjet­ni­ci ko­ji ži­ve od pro­da­je svo­jih ra­do­va? Što je po­treb­no uči­ni­ti da bi se ušlo u taj krug?
- Ne po­sto­ji di­rek­tan od­go­vor na to pi­ta­nje ni­ti ča­rob­na for­mu­la ko­ju tre­ba sli­je­di­ti. Kva­li­tet, upor­nost, pa i ma­lo sre­će da ne­ko pre­po­zna vaš rad, sve to igra ulo­gu. Sve je pot­pu­no in­di­vi­du­al­no. Za­vi­si od to­ga ko­li­ko ste po­sve­će­ni umjet­no­sti, iz­la­gač­kih ak­tiv­no­sti, ko su ko­lek­ci­o­na­ri va­ših dje­la itd. Ame­rič­ko tr­ži­šte umjet­ni­na je ve­li­ko, ali s dru­ge stra­ne i umjet­ni­ka ima mno­go.
● Da li umjet­nik mo­ra pra­vi­ti ustup­ke, i ko­me, če­mu? Ili, da bi bio i ostao umjet­nik mo­ra bi­ti bes­kom­pro­mi­san?
- Dok god kom­pro­mi­si ne idu na uštrb umjet­nič­kom stva­ra­nju, on­da je to u re­du. Naj­va­žni­je je sa­ču­va­ti kon­ti­nu­i­tet, bez ob­zi­ra na tre­nut­ne ži­vot­ne okol­no­sti.
● Ko­li­ko se umjet­ni­ci u Nju­jor­ku, ili ostat­ku SAD-a dru­že, kao re­ci­mo što ste Vi ima­li pri­li­ku sa Om­či­ku­som, ili re­ci­mo kao što ste ima­li sa Ko­som Bok­šan, nje­go­vom su­pru­gom, ili sa svo­jim ko­le­ga­ma sa kla­se? Ko­li­ko je mo­gu­će ta­mo ostva­ri­ti sa­rad­nju ko­ja ne­će bi­ti či­sto pro­fe­si­o­nal­na?
- Od­nos sa Pe­trom Om­či­ku­som i Ko­som Bok­šan je ne­što po­seb­no, je­din­stve­no, jer su u pi­ta­nju je­din­stve­ne lič­no­sti. Njih dvo­je su mi pru­ži­li uto­či­šte i po­dr­šku u Pa­ri­zu on­da ka­da mi je bi­lo naj­po­treb­ni­je. U Nju­jor­ku je do­bra ko­mu­ni­ka­ci­ja me­đu umjet­ni­ci­ma i me­đu nji­ma imam ne­ko­li­ko do­brih pri­ja­te­lja.Umjet­nost ni­je sa­mo pro­fe­si­ja, ne­go i na­čin ži­vo­ta, na­čin gle­da­nja na ži­vot i kao ta­kva neo­dvo­ji­va od lič­no­sti umjet­ni­ka.
● Na no­vim ra­do­vi­ma, osta­li ste do­sljed­ni te­mi – mo­ti­vu – ko­nji­ma, pa i ko­lo­ri­tu. Ali, isto ta­ko, či­ni se i da su ti ko­nji, u jed­nom sa­da mno­go ozbilj­ni­jem pre­ple­tu – sple­tu. Či­ni se kao da ste po­če­li da ih iz­ob­li­ča­va­te, da do­bi­ja­ju ne­ki dru­gi iz­raz od ono­ga na Va­šim po­čet­nim ra­do­vi­ma. Sli­ka­ma da­je­te na­zi­ve po­put „Me­ta­mor­fo­ze” ili „Na no­vom pu­tu”. Pa ka­ko bi­ste opi­sal­li, for­mu­li­sa­li, ko­je su to me­ta­mor­fo­ze kod Vas, u Va­šem ra­du?
- Me­ta­mor­fo­ze ko­je pro­la­zim u ži­vo­tu, do­bi­ja­ju svo­je ob­lič­je i na plat­nu. Sva­ka sli­ka je lir­ski do­ži­vljaj stvar­no­sti. Ne­ke ima­ju pri­zvuk mi­to­lo­škog, što pred­sta­vlja od­jek op­sjed­nu­to­sti grč­kom mi­to­lo­gi­jom i kul­tu­rom. U no­vi­jim ra­do­vi­ma po­ja­vlju­je se po­ne­gdje i ljud­ska fi­gu­ra ko­ja se ra­đa u sple­to­vi­ma konj­ske ana­to­mi­je. Taj splet ti­je­la ko­ji gra­di cen­tral­ni mo­tiv bi­va ras­pr­šen po­put su­da­ra mor­skih ta­la­sa o hri­di. Sli­ka „Po­sli­je olu­je” ko­ju sam iz­lo­žio za­jed­no sa sli­ka­ma „Me­ta­mor­fo­za” i „No­vi put” pri­ka­zu­je jed­nu ta­kvu eks­plo­zi­ju for­mi i mo­žda je do sa­da mo­je naj­jap­strakt­ni­je dje­lo. Pom­no oslu­šku­jem svo­ju du­šu i sa­ku­pljam sli­ke gra­do­va u ko­ji­ma ži­vim. „No­vi put” je put ko­ji sa­mi bi­ra­mo i ko­ji nam je do­ne­kle od­re­đen ro­đe­njem. Pi­ta­nje je ku­da će nas od­ve­sti, ali va­žno je ima­ti hra­bro­sti i is­tra­ja­ti u svom na­u­mu.
● Ko­li­ko je umjet­nost da­nas uop­šte bit­na, i ko­li­ka je nje­na moć, ako već ne mo­že da pro­mi­je­ni, a on­da ba­rem da po­kre­ne pro­mje­ne?
- Umjet­nost je pri­je sve­ga, du­hov­na hra­na. Ako za­ne­ma­ri­mo umjet­nost, za­ne­ma­ru­je­mo ono esen­ci­jal­no, po­treb­no za zdra­vu du­hov­nost. Umjet­nost nam pru­ža nov i dru­ga­či­ji na­čin gle­da­nja na stva­ri. Ko­li­ko je ona sa­ma moć­na da uti­če na pro­mje­ne ni­sam si­gu­ran, dok do­ne­kle so­ci­jal­no an­ga­žo­va­na umjet­nost da­je svoj do­pri­nos.
● Ako već ne mo­že­mo do „mi­ra u svi­je­tu“, što mo­že­mo da uči­ni­mo jed­ni za dru­ge, što bi­ste po­že­lje­li se­bi i či­ta­o­ci­ma „Da­na” u No­voj go­di­ni?
- Da uži­va­ju u do­broj umjet­no­sti kad god im se za to pru­ži pri­li­ka uz do­bro zdra­vlje i pu­no sre­će u No­voj.
ŽI­VA­NA JA­NjU­ŠE­VIĆ


Ja ne pi­tam, ja osje­ćam

● Če­sto ču­je­mo da je umjet­nost – umjet­nik tu sa­mo da po­sta­vlja pi­ta­nja pred gle­da­o­ca, da li je mo­gu­će sa­mo pi­ta­ti (onog dru­gog – pu­bli­ku), a ne oče­ki­va­ti da ćeš i sam bi­ti pi­tan? Da li je to re­al­no mo­gu­će, da umjet­nik „to sam se­bi ura­di”? Ili je to pi­ta­nje ne­do­stat­ka hra­bro­sti, ka­da se sve pre­pu­šta po­sma­tra­ču?
- Po­sto­ji ta si­tu­a­ci­ja gdje je umjet­nič­ki rad pre­pu­šten tu­ma­če­nju gle­da­o­ca. Po­sto­ji i ona dru­ga si­tu­a­ci­ja gdje se is­crp­nim i po­ne­kad su­vi­še kon­fu­znim ob­ja­šnje­njem po­sma­trač op­skr­blju­je tu­ma­če­njem ko­je na­gi­nje kva­zi­fi­lo­zof­skom i stva­ra još ne­ja­sni­ju pred­sta­vu. Kao što lju­di re­a­gu­ju kad je u pi­ta­nju mu­zi­ka, ta­ko bi tre­ba­lo da re­a­gu­ju kad je u pi­ta­nju i vi­zu­el­na, li­kov­na umjet­nost. Ne­do­sta­tak sna­ge li­kov­nog je­zi­ka ne mo­že da po­pu­ni te­o­re­ti­sa­nje. Sva­ka­ko, in­for­ma­ci­je ko­je mo­gu da po­mog­nu ra­zu­mi­je­va­nju dje­la su do­bro­do­šle, ali sa­mo ako ne pred­sta­vlja­ju sup­sti­tut li­kov­nom do­ži­vlja­ju. Što se ti­če ono­ga što stva­ram, ja ne pi­tam, ja osje­ćam i tru­dim se da to pre­ne­sem li­kov­nim je­zi­kom što je sna­žni­je mo­gu­će. Že­lim da se ta ener­gi­ja osje­ti na mo­jim sli­ka­ma.